Muške suze zlata vredne? A ženske suze?

“MUŠKE SUZE ZLATA VREDNE? A ŽENSKE SUZE?”

 

Vrlo izazovna tema, zar ne?

Šta ti pomisliš prvo, kada vidiš muškarca koji plače (a to je vrlo retko, jel da)? Šta pomisliš kada vidiš ženu da plače?Koja ti se osećanja javljaju sada, kada pomisliš na suze? Da li imaš potrebu da nešto uradiš ili kažeš, kada vidiš osobu da plače? Zastani i razmisli, oslušni sebe.

Često sam imala prilike da čujem u parkiću, kako otac ili majka svom sinu kažu “Što sad plačeš, šta je to? Ti si dečak, dečaci ne plaču, slabići plaču. Šta plačeš kao neka p….?!” I ja sam isto mislila da su suze odlike slabića, da dečaci i muškarci ne treba da plaču, da muškarac koji zaplače ili plače kao kiša, nije pravi muškarac, onaj snažni i hrabar. Ili mi je bilo žao kada vidim te suze, čak više žao kada on plače, nego kad žena plače (to je više za žene – možeš misliti!)

Zašto je to tako bilo kod mene? Zašto je kod većine ljudi i dan danas isto? Čak nije ni društveno prihvatljivo!

Zato što verujemo, živimo po tom obrascu i prenosimo na mladje generacije jedno vrlo ograničavajuće uverenje, jer verujemo da je to apsolutno tačno. To uverenje glasi “Jaki muškarci ne plaču “, “Muškarac koji plače je p….”, “Samo slabi, nežni i krhki ljudi plaču”, “Muškarac koji plače bruka svoju porodicu (i ceo muški rod)”, “Žene su slabe”, “Suze su odraz tuge i bola”…i tako dalje. I sada često to čujem ali potpuno drugačije to doživljavam. Dobijem nekada želju da pridjem i objasnim, ali ipak odustanem, jer razumem da mapa nije teritorija i da je uverenje vrlo snažno. Naučila sam da se uverenja i ukorenjeni stavovi vrlo teško menjaju, i isto tako da je moguće promeniti ih. Kako znam? Znam, jer sam i ja živela svoja uverenja i stavove, neke sam potpuno promenila, neke delimično a neke i dalje otkrivam, radim na njima i uvodim nova, ona podržavajuća koja su mi vetar u ledja.

Kako danas doživljavam suze, svoje ili tudje? Šta sam naučila o suzama? Šta o ljudima koji plaču i šta o onima koji ne plaču?

Naučila sam da postoji više vrsta suza, koje su odraz različitih emocija i osećanja. Tuga, bol (telesni i onaj emotivni), bes, nemoć, radost, sreća, ljubav…i one posebne, koje nemaju jasan opis, a neko ih je nazvao Bakti suze ili ti Božanske suze. To su one suze, kao niotkuda i bez razloga, tople, mile, nežne, spontane…samo poteku i idu niz obraze, bez posebnog razloga. Ove čudesne suze su nešto što se teško da objasniti, samo se oseti i onda se javi beskrajna zahvalnost. Ako ih nekada iskusiš, znaćeš tačno da su to te suze, jer ćeš njih osetiti celim svojim bićem.

No, da se vratim na temu! Radeći sa klijentima u individualnim sesijama, otkrila sam da je nekima lako plakati, a da je nekima jako teško, čak i zaplakati. Najčešće ljudi koji nikada ne plaču, vape za tim i želeli bi da se isplaču, bar ponekad, jer osećaju da bi im to donelo olakšanje. Razlika je samo u tome da li će to priznati sebi ili ne. Ljudi kojima je lakše da se isplaču, vrlo često se izvinjavaju, često kažu da ne znaju šta im je, zašto baš sad plaču. Kao da se pravdaju, misleći da je to loše, da im to ne treba.

Ono što je važno, i ono zbog čega sam u opšte odlučila da napišem ovaj blog – tekst, je činjenica, koja glasi “Isplakati se je jedan divan, lekovit i oslobadjajući trenutak, kada čovek pusti, da sve što treba da izadje napolje, upravo tada izadje”. Tada se probijaju blokade, na svim nivoima postojanja. Oslobadjamo se onoga što je u nama, pokrećemo i iskazujemo svoje emocije, osećamo, govorimo, dišemo…Bilo da su to one suze bola, tuge, besa, nemoći ili pak suze ljubavi, radosti, sreće ili jednostavno Bakti suze.

Za kraj, želim da ti kažem kako posle više godina ličnog iskustva, i iskustva sa klijentima (i ljudima iz moje okoline), ja u stvari doživljavam suze. Suze su zaista zlata vredne, pogotovu one muške suze. Za mene muškarac koji zaplače, je jedan hrabar, smeo i snažan muškarac, srećan muškarac, koji je blagosloven jer može i sme da plače. Jer pokazuje svoje emocije, jer pokazuje svoja osećanja i može da se oslobodi, da pusti da izadje sve što treba da izadje. Potisnute, zatrpane i skrivene emocije, kao i neisplakane suze, sa sobom nose jedno nezdravo stanje, koje je daleko od srećnog, radosnog i ispunjenog života. Možda se nećeš složiti samnom, i to je skroz ok.

Suze su lekovite, u svakom smislu!

Sledeći put, kada vidiš da neko plače, pusti ga, dopusti da se oslobodi, dopusti da izadje snaga, bol, tuga, sreća, radost, ljubav…Bar pokušaj! Možeš samo ćuteći da zagrliš nekoga, ili da pustiš, čekaš da prodje i budeš tu – sada i ovde. Dodaj i papirnu maramicu, ili se zajedno isplačite. Jer suze jesu zlata vredne. Život je vredan!

TO BE LOVE & LIGHT!

Katarina